Siromašni dečko iz Kragujevca nije ni mogao da sanja da će njegova muzička zaostavština biti toliko jaka i da će se njegove pesme toliko voleti i pevati u narodu i da će mnogi misliti da su zapravo potekle iz tog istog naroda.

Dragiša Nedović, poput američkog pevača Vudija Gatrija krenuo na put noseći samo gitaru jer je želeo da narod čuje njegovu muziku. Rođen je 1916. godine.

Dragiša Nedović
FOTO: PRINTSCREEN/YOUTUBE

On je iza sebe ostavio preko 800 pesama, a mnoge su toliko ukorenjene u svesti naroda sa ovih prostora da mnogi misle da su pesme narodne.

U Bosni je napisao “U lijepom starom Višegradu”, “Iz Bosne se jedna pesma čuje”, “Bosanske me pjesme zaniješe”, “Prođoh Bosnom kroz gradove”, a po povratku u Srbiju je kopmponovao “Pluća su mi bolna”, “Stani, stani Ibar vodo”, zatim “Kome šumiš, oj Moravo”, “Negde u daljini pogled mi se gubi”, “Na Moravi vodenica stara”, “Šumadijo rodni kraju”, “Igra kolo kraj Nišave”, “Zarudela zora na Moravi”, “Beograde, grade na Dunavu”, “Lepe li su nano Gružanke devojke”, “Jesen prođe, ja se ne oženih” koje su stekle status izvornih.

Dragiša Nedović

Međutim, jedna pesma je izazivala posebnu pažnju, čak toliku da je Tito zabranio jer je bila toliko emotivna i teška da su mnogi oduzimali sebi život. U pitanju je kompozicija “Pluća su mi bolna”.

Naime, Dragiša je za dlaku izbegao streljanje u Šumaricama 1941. godine i to samo zato što su ga Nemci prepoznali, pa su mu špoštedeli život i poslali ga u logor, a tamo je kao ratni zarobljenik proveo 4 godine.

On se posle rata vratio u rodni grad gde saznaje da su mnoge njegove pesme nisu preživele ratna razaranja.

On je nastavio da piše i komponuje, ali 1950. godine otkriva da boluje od tuberkuloze koja je u to vreme bila neizlečiva i mnogi su umirali od nje. On tada piše pesmu “Pluća su mi bolna”.

Pluća su mi bolna

Pluća su mi bolna, zdravlja više nemam

Jer su sasvim blizu, moji zadnji dani

Živeću još danas, a možda i sutra

A onda zauvek, zbogom moj živote

Nije meni žao, bednoga života

Jer ja sreće nikad, osetio nisam

Samo bol i patnja, gorke suze lio

U životu svome, srećan nisam bio.

Pevač sevdalinki, Zaim Imamović je prvi izveo ovu pesmu, ali je ona veoma upečatljivo delovala na slušaoce, pa je u to vreme širom Jugoslavije zabeležen veliki broj samoubistava ljudi obolelih od tuberkuloze.

Postoji priča iz tog vremena koja kaže da je Tito upravo iz tog razloga zabranio tu pesmu. Naime, Centralni komitet i Tito odlučili da se ploča povuče iz prodaje i zabrani njeno izvođenje, uz objašnjenje da navodi na samoubistvo.

Tek kada je 10 godina kasnije jednom prilikom Jovanka Broz, za koju se neko vreme pričalo da je bolovala od ove bolesti, naručila ovu pesmu na jednom slavlju, zabrana je prekinuta.

Zabrana je trajala dobrih 10 godina, a Jovanki je otpevala Nada Mamula, i tada ova kultna pesma počinje svoj novi drugi život.

Dragiša nije podlegao tuberkulozi, uspeo je da se izleči, ali mu je srce bilo trajno oštećeno i do kraja života je imao problem sa njim, a 1966. je preminuo od infarkta. Imao je samo 49 godina.

(Kurir.rs/A.M.)